Home / Sport / KAKO JE TITO PREDRIBLAO SSSR Čuveni okršaj zbog koga je Staljin POBESNEO, a Rusi su za njega saznali 11 GODINA KASNIJE!

KAKO JE TITO PREDRIBLAO SSSR Čuveni okršaj zbog koga je Staljin POBESNEO, a Rusi su za njega saznali 11 GODINA KASNIJE!

Na Olimpijadi u Finskoj odigrane su dve fudbalske utakmice između Jugoslavije i SSSR-a. Bilo je to mnogo više od fudbala – pravi rat dve socijalističke zemalja koje su se četiri godine ranije razišle oko Rezolucije Informbiroa, zbog čega se na granicama Jugoslavije ozbiljno zveckalo oružjem.

Pre tačno 65 godina, svežih julskih dana – u nedelju 20. i utorak 22. – u finskom gradu Tampereu, smeštenom između jezera Nasijarvi i Pijahajarvi, na lokalnom stadionu Ratina u sklopu 15. olimpijskih igara igrale su se utakmice najvećeg mogućeg političkog rizika: Jugoslavija – SSSR ili, kako su još ušle u istoriju, odmeravanje snaga na relaciji Tito – Staljin.

Bila je 1952, prošlo je tek sedam godina od završetka Drugog svetskog rata, Evropa je još lizala rane, tragovi razaranja bili su vidljivi, a već se zaratilo na Korejskom poluostrvu, nad Evropom je spuštena gvozdena zavesa i ponovno je zamirisalo na moguću krv jer su dve socijalističke zemlje, Jugoslavija i SSSR, došle na rub rata, piše “Jutarnji list”.

Titov režim 1948. ne prihvata Rezoluciju Informbiroa, što će potpuno promeniti sudbinu naroda u Jugoslaviji, okrenuti zemlju u drugom smeru i učiniti je “mezimcem” hladnog rata. U SSSR-u i drugim zemljama “narodne demokratije” počinju gromoglasna suđenja “Titovim špijunima”, a za Tita se govori da je fašista, izdajnik, lakej imperijalizma, prodana duša, Juda.

Ni Tito nije ostao dužan – na Golom otoku bio je logor za sve pristalice IB-a i Staljina. Tito se tih godina okrenuo SAD-u koji mu daje pozamašan kredit od 50 miliona dolara, žito, jer je žetva podbacila, i oružje. Na granicama Jugoslavije i komunističkih zemalja Mađarske, Rumunjske, Bugarske i Albanije gotovo svakodnevno se puškara. Ima i mrtvih. Očekuje se ruska intervencija.

Heroji ili kukavice

I sada ovakva neočekivana prilika. Prve Olimpijske igre na kojima nastupa SSSR i odmah drugog dana takmičenja susret veka koji će ih obeležiti: u osmini finala fudbalnog turnira igraju dve neprijateljske države koje se gledaju preko nišana. U oba tabora blaga panika:

– Kud baš na njih… Samo probaj da izgubiš!!!

Alarm za uzbunu je zazvonio. Od Lisabona do Vladivostoka čekala se vest iz Tamperea. To više nije bila obična utakmica. Morala je da se dobije, to je pitanje ideološke i svake druge časti, a pobeda dokazuje da je pobednička strana u pravu i kada je u pitanju i Rezolucija IB-a i smer socijalističkog razvoja. I jedan i drugi fudbalski štab na vezi su s političkim vođstvima u zemlji.

Jugoslavija je tada imala jednu od najboljih reprezentacija na svetu, ali i Rusi su bili iskusni i ne manje dobri. Ali, nije stvar samo u tome. Iz Beograda i Moskve stižu naredbe da se ne sme izgubiti. Nema labavo. Doduše, Rusi su do poslednjeg momenta čekali odobrenje iz Kremlja da se uopšte igra. Većalo se hoće li se igračima dopustiti da se rukuju s Jugoslavenima. U rusku svlačionicu sišao je čelnik Komunističke omladine Aleksandar Šelepin, posle šef KGB-a. Čitalo se Staljinovo pismo.

Vođa je objasnio situaciju, ali i upozorio igrače na odgovornost u slučaju poraza. Oni su i te kako bili svesni šta to znači. Staljinovo pismo više je izazivalo zebnju nego što je motivisalo. Golman Ivanov posle je u svojim memoarima zapisao:

– Nitko nije govorio o taktici i fudbalu, samo o političkoj situaciji. Kao da je u pitanju razgovor pre bitke, a ne pri utakmice.

I u “plavoj” svlačionici bila je slična situacija.

– Znali smo da je cela zemlja na nogama, da vlada napetost – pričao je Vladimir Beara, a reprezentacija je zatrpana stotinama telegrama podrške iz zemlje, od radnih kolektiva preko vojnika u karaulama do pionirskih organizacija.

Uoči samog izlaska na teren, pred više od 17 hiljada znatiželjnika, u jugoslovensku svlačionicu ambasador je doneo Titov telegram podrške.

– Noge su nam se odsekle. Sad ti igraj kad Tito šalje telegram. Hrabrili smo jedan drugog, a ovo nam nije trebalo – prisećao se te utakmice veliki Vladimir Beara, legendarni golman Crvene zvezde i jedan od sedam hrvatskih igrača koji su igrali te utakmice, uz četiri srpska fudbalera. Doduše, klupski odnos bio je suprotan: četiri igrača iz hrvatskih klubova i sedam iz srpskih.

– Momci, za ljude kod kuće danas postajemo heroji ili kukavice – rekao je pre izlaska na teren Zlatko Čik Čajkovski, nekadašnja vedeta Partizana.

Ivanov je, pak, rekao kako je čuo nekog ruskog igrača kako poručuje saigračima:

– Danas smo gladijatori. Ovo je pitanje života i smrti.

Engleski sudija Artur Elis izveo je ekipe: Ivanov, Križevski, Bašaškin, Nirkov, Petrov, Netto, Trofimov, Nikolajev, Bobrov, Marjutin, Beskov, a u plavim dresovima Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.

Sastav koji je tih godina znalo da izdeklamuje svako jugoslovensko dete ako biste ga probudili usred noći. Na licima igrača napetost. Ruski kapiten Bobrov oklevao je nekoliko trenutaka pre nego što je na centru prihvatio ispruženu ruku kapitana suparnika Ivice Horvata.

U publici je bilo više onih kojima je bliža Jugoslavija, iako su Sovjeti angažovali pravoverne finske komuniste da daju podršku momcima u crvenim dresovima. Utakmica iz snova, nakon prvobitnog laganog ispitivanja, Jugosloveni lete terenom. U prvom poluvremenu već je 3-0: Mitić, Ognjanov, Zebec.

Rusi su bili potpuno izgubljeni. Jugoslovenska reprezentacija gospodarila je terenom. Vukas, Mitić, Bobek, Čajkovski, Horvat – ne znaš koji je igrao bolje. Dok su zgromljeni sovjetski igrači na poluvremenu ulazili u svlačionicu, ljutiti rukovodioci, u strahu za sebe, dočekali su ih uvredama:

– Fašisti! – vikali su.

Suludi preokret

Leonid Ivanov se seća:

– Svi smo ćutali. Grobna tišina. Nismo mogli da dođemo do reči i daha.

Vsevolod Bobrov, pak, napisao je:

– Gledam Leonida. Plače! Tešim ga da ćemo sada proigrati. Ni on ni ja ne verujemo u to baš mnogo.

Šef Ruskog fudbalnog saveza, Granatkin, pokušao je da ih ohrabriti:

– Ma, ne mogu oni u ovakvom tempu da igraju do kraja!.

Selektor Boris Arkadjev samo je rekao:

– Vukasa, Vukasa moramo da zaustavimo…

Naime, Hajdukov napadač Bajdo Vukas bio je začetnik svih akcija “plavih”.

No, nije dobro krenulo po Ruse – Bobek je u prvom napadu povećao na 4-0. Rusi nekako smanjuju, ali Zebec u 59. minutu povećava: 5-1.

I tada je usledilo najneverovatnijih poslednjih 15 minuta utakmice u istoriji fudbala.

– Strah od strašnog rezultata nas je podstakao. Ni sam ne znam kako, ali počeli smo da igramo kao ludi. Osetili smo da Jugoslaveni padaju. Igrali smo iznad svojih snaga, mogućnosti i znanja – napisao je posle o toj utakmici Igor Neto i otkrio kako je Bobrov vikao:

– Sad! Sad! Pali su!

– Dogodilo nam se pomračenje. Totalno smo pali. Ni danas ne znam kako. Ne znam jes­mo li se opustili, prepali ili umorili. Valjda sve pomalo, ali nismo više mogli. Možda bi nam bilo lakše da smo vodili s manjom razlikom. Siguran sam da 2-0 ili 3-1 ne bismo ispustili, a ovako… Olovo u nogama. Šta da ti velim – pričao je posle Stjepan Bobek o tom suludom preokretu.

Staljinov bes

Rusi su, naime, u 15 minuta postigli četiri pogotka i došli do 5-5! Bobrov tri gola, Trofimov pa Petrov u 89. minutu. U produžetku, uoči samoga kraja, Rusi su imali šansu – lopta je prošla Bearu, poletela prema praznoj mreži. Gol! Ne! Stativa. Elis svira kraj.

– Kada sam video tu loptu kako ide prema golu, nisam više mogao da progovorim ni reč. Izgubio sam moć govora. Prenos je nastavio Hrvoje Macanović, legenda zagrebačkog sportskog novinarstva, koji je uspeo da ostane pribraniji – ispričao je posle o toj fudbalno-političkoj drami beogradski radio reporter Radivoje Marković.

Ruski reporter, pak, govorio je samo imena ruskih fudbalera. Igrače Jugoslavije nije imenovao. Nazivao ih je tek protivnicima.

– U produžetku smo i mi i Rusi bili iscrpljeni. Grogirani kao bokseri nakon nokauta. Samo smo čekali kraj. Strah nas je bilo da ne izgubimo. Bili smo prazni. Nismo mogli da dišemo, a kamoli da trčimo – rekao je legendarni Bobek.

Dva dana posle – nova utakmica. U isto vreme na istom stadionu. Isti igrači, isti sudija. Drama u Tampereu se nastavila. Rusi su krenuli nezadrživo. U 9. minuti Bobrov ih dovodi u vođstvo. A nakon toga, kao i igrači u plavim dresovima dva dana ranije, i oni padaju u paniku.

A onda – prekokret! Mitić (19), Bobek (29) iz penala te Čajkovski (59) dovode do konačnih 3-1! Pobeda Jugoslavije.

– Nikad u životu nisam osetio takvo olakšanje. Svi smo bili presrećni, zbog sebe, ali i zbog naših ljudi koji su to očekivali – pričao je Bobek.

Tito je nadvisio Staljina. Na Brdu kod Kranja, gde su Tito i najuži kabinet slušali prenos, veselje. Pucalo se iz mitraljeza.

A u Kremlju? Prenos je za SSSR prekinut u drugom poluvremenu i Rusi će rezultat saznati tek 11 godina posle! Staljin je bio izvan sebe. Poraz je doživeo kao ličnu uvredu. Svim igračima oduzeta je titula “zaslužnog sportiste” koja je nosila mnoge privilegije. Staljinova osveta bila je strašna.

U besu je rasformirao moskovski klub CDKA koji je dao najviše reprezentativaca. Ukazom 793 zbog “sramoćenja države i socijalizma” klub se stavlja izvan funkcije usred prvenstva. U ukazu 808 stajalo je da su igrači “ukaljali prestiž sovjetskog sporta i države”, a poimence se spominje nezalaganje igrača.

Jurij Nirkov je posle rekao:

– Mirisalo je na Sibir, ali smo ga, srećom, izbegli.

Jedinica koja se osramoti na bojištu biva rasformirana – objasnio je, pak, Staljinov šef policije Lavrentij Berija. CDKA je obnovljen nakon Staljinove smrti kao CSKA.

Kod Tita druga slika. Iz proračuna je svaki igrač dobio nagradu – 500 dolara, a Tito je lično odobrio da mogu da idu i igraju fudbal na Zapadu! Staljin je drugi put poražen.

Prenos utakmice na radiju, s glasom Radivoja Markovića, obeležio je i jednu od ključnih scena u filmu “Otac na službenom putu” Emira Kusturice, a u Rusiji je 1990. o toj utakmici snimljen igrani film “Gol u kremaljska vrata” Pavla Ljubimova. U svojim memoarima Vsevolod Bobrov je zapisao:

– Bili smo taoci situacije i jednog napetog vremena.

Izvor: Blic/Jutarnji list
Foto: Blic printscreen

loading...

Check Also

Neymar: U Paris nisam došao zbog novca, već da stvaram historiju.

Fudbalski svijet jučer se okrenuo naopačke jer je transfer vrijedan 222 miliona eura završen, a …

}