Kako su na BOŽIĆ Crnogorci postali NAJVEĆI SRBI (FOTO) (VIDEO)

Mojkovačka bitka vođena je od 6. do 8. januara 1916. godine u okolini Mojkovca, a vojskom Kraljevine Crne Gore komandovao je serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija vojske Kraljevine Crne Gore, a po čemu će ona ostati upamćena pročitajte

Bitka kod Mojkovca, vođena je od 6. do 8. januara 1916. godine, kada je Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje vojske Kraljevine Srbije preko delova Kraljevine Crne Gore ka Jadranskom moru, a samim tim i njenu kasniju evakuaciju na Krf. Bitka će ostati upamćena po neverovatnoj hrabrosti Crnogoraca.

Mojkovačka bitka vođena je od 06. do 08. januara 1916. godine u okolini Mojkovca, a Vojskom Kraljevine Crne Gore komandovao je serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija vojske Kraljevine Crne Gore, koja 1918. god ulazi u sastav Kraljevine Jugoslavije.

Mojkovačka bitka je zapravo samo završna faza jedne veće vojne operacije poznate pod nazivom „Mojkovačka operacija“, a odnosi se na dejstvo crnogorske Sandžačke vojske jačine od oko 30.000 vojnika, koja je branila front od Boko-kotorskog zaliva pa sve do Zlatibora i Užica od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

U početku nije bilo većih okršaja, ali kada je austrougarska vojska primetila da srpska vojska ima nameru da se povlači preko teritorije Kraljevine Crne Gore, shvatila je da bi presecanjem tog pravca u potpunosti razorila srpsku vojsku i istovremeno zauzela Crnu Goru.
Serdar Janko.

Tada austrougarska vojska sva raspoloživa sredstva baca u tom pravcu. Glavni deo austrougarske vojske (20.000 vojnika sa oko 70 topova) nalazio se na liniji Rožaje, Sjenica, Bijelo Polje. Drugi deo napadao je iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. U Boki su bile skoncentrisane jake trupe sa preko 200 topova usmerenih ka Lovćenu.

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je jako teško. Vojnicu su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su od kuće poneli. Na nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba. Crnogorski vojnici su nosili puške kalibra 7,62 milimetara, tzv. „Moskovke“ od kojih većina nije imala bajonete. Svaki od osam bataljona imao jedan mitraljez tipa „Maksim“, a inače ih je cela Sandžačka divizija imala 39 ukupno.

Municije je takođe bilo nedovoljno, oko 200 do 400 metaka na jednu pušku. Vojska je imala i izvestan broj topova, 80 granata manjeg kalibra i 35 većeg. Ukupan broj vojnika je bio oko 6.500. Glavnokomandujući crnogorske vojske bio je serdar Janko Vukotić.

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan 6. januara general Rajner izdaje naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku. Međutim ispostavilo se da je serdar Janko Vukotić bio dobro pripremljen.

Na udaru 6. austrougarskog kraljevskog puka, na Razvršju i Bojnoj njivi našao se Donjomorački bataljon Kolašinske brigade. Uz juriše i protivjuriše položaji su naizmenično prelazili sa jedne na drugu stranu, ali je Donjomorački bataljon uspeo da zadrži položaj do 2.00 sata u podne. Nakon toga, pod snažnim udarom topova i jurišima, austrougarska vojska uspeva da pridobije Bojnu njivu, ali ostali delovi Kolašinske brigade, posebno oni sa Razvršja koje je bilo strategijska tačka za prodor ka Mojkovcu, čvrsto su zadržali neprijatelja.
Bojna njiva

Napad na Razvršje direktno je vodio general Rajner. Borbe su bile sa puno gubitaka na obe strane, a pored Bojne njive Austrougari uspevaju da zauzmi još jedan položaj – Uloševinu.

Advertisement

Osvajanjem Bojne njive i Uloševine Austrougari su ugrozili ključnu odbranu „Mojkovačkih vrata“. Po proceni serdara Vukotića, sledeći dan bio je ključan, zato on napušta štab u Kolašinu i odlazi direktno na položaje kod Mojkovca, gde se susreće sa brigadirom Petrom Martinovićem i članovima divizijskog štaba. Tu je doneta odluka da se izvrši kontranapad na predane položaje.

Prema planu, u zoru, na Božić 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, premešta se iz sela Rakite u Gilonoge, zapadne položaje odakle polazi u gustu šumu gde se sreće sa Austrougarima koji su takođe krenuli u napad. U snegom zavejanim gorama počinje borba, uz grmljavinu topova i zvukove bajoneta. Sa njihove desne strane nalazi se Kolašinski bataljon, i kad se borba rasplamsala, našli su se jedni pored drugih. Uskočki bataljon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojnu njivu. Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade kreću u siloviti napad. U borbu se kasnije uključuje i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriš i protivjuriš se ređaju skoro bez prestanka.


Glavni napad prema Bojnoj njivi izvodi Rovački bataljon, kojim komanduje Milinko Vlahović, koji uspeva posle toliko juriša i napada, da u snažnom protivjurišu zauzme kosinu koja se sa Razvršja spušta ka Bojnoj njivi. Međutim, oko 3.00 sata posle podne, Austrougari uvode svoje zadnje rezerve i tako pred nadmoćnijim neprijateljem, Rovčani su bili primorani da se povuku malo unazad. Ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani. Desno od Rovačkog bataljona borili su se Prvi i Treći regrutski bataljoni, sastavljeni od mladića od 18-21 godine. Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, pa im je i povereno da povrate Bojnu njivu koja je bila dobro branjena sa tri reda bodljikave žice i mitraljezima u rovovima.

Prvi juriš nije uspeo. Oni se vraćaju da predahnu, ali ne zadugo. Počinju i drugi siloviti juriš, ovog puta ne mareći za kišu metaka koje su Austrougari slali na njih. Ne brinući za žice i granate koje su besomučno padale. I taj drugi juriš nije doneo rezultata, tako da je Bojna njiva ostala u rukama Austrougara.

Serdar Janko Vukotić, kad je uvideo da Prvi i Treći regrutski bataljoni ne mogu osvojiti Bojnu njivu, naređuje da se jedina rezerva, Drobnjački bataljon, uvede u borbu i po „svaku cenu“ zauzme Bojna njiva. Bataljon je u 11:30 otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke paljbe svi zajedno kreću u siloviti juriš. Neprijatelj, iznenađen, nije se mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan.

Komandant Drobnjačkog bataljona, Nikola Ružić, koji je bio sa rezervom, čim je video da se njegovi Drobnjaci bore prsa u prsa, ostavlja komandu prvom oficiru i hita u prve borbene redove, gde je i ranjen. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojnu njivu u panici, čime je operacija uspešno bila završena, osvojena je Bojna njiva.
Spas srpske vojske.

Nakon osvajanja Bojne njive i Gole kose koja se od Razvršja spušta ka Bojnoj njivi, koju su zauzeli Rovčani, nastupilo je zatišje koje je potrajalo sve do 3.00 sata posle podne.

Nakon zatišja, general Rajner koji se ne miri sa gubitkom Bojne njive, uvodi svoje zadnje snage iz rezerve, 205 brigadu, i posle snažne topovske paljbe kreće u napad na položaje Drobnjaka i Rovčana, ali je prvi napad bio žestoko odbijen, što je umalo pokolebalo austrougarske vojnike.

Videvši da bi možda to dovelo i do sloma njegovih snaga, general Rajner sa isukanim mačem, staje na čelo svoje poslednje rezerve i predvodi napad. Ali nije uspeo da zauzme Bojnu njivu. Borbe su trajale sve do mraka, ali su svi ostali na svojim položajima. Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali ne onom jačinom kao što su bile 6. i 7. januara.

Najveći značaj ove bitke ogleda se u tome što je austrougarska vojska sprečena da preseče povlačenje srpske vojske preko albanskih planina, i dalje na Krfu. Nažalost, ubrzo je došlo da rozoružavanja crnogorske vojske, čiju je odluku donela crnogorska vlada. Zbog odsustva kralja, vlada je naredila Janku Vukotiću, da se vojska razoruža, napusti bojne položaje i vrati kućama, a municija i oružje da se ostave u kasarnama i magacinima.

(Telegraf.rs)

loading...

Comments

comments